Vojvodini, ali i drugim delovima Srbije se od peciva najčešće prave perece, posne, ako Savin dan pada u sredu ili petak, a mrsne ako pada nekim drugim danom.
U znak zahvalnosti, što im je olakšao mlevenje žita, u narodu je ponikao običaj da se na Savin dan mesi pecivo od belog pšeničnog brašna koje se nosi u crkvu i tamo deli deci.
Jedna od narodnih legendi kaže da su se nekada ljudi, da bi dobili brašno od žita, jako mučili. Tucali su žito u stupi ili ga mleli u žrvnju. Gledao to Sveti Sava pa se sažalio. Odlučio je da smisli neku bolju i lakšu spravu.
Posle dugog razmišljanja smislio je kako će napraviti vodenicu. Načinio je i postavio na reci, da melje. Ali, nikako nije mogao da izmisli čeketalo i koš, već su ljudi morali rukama da sipaju žito iz vreća u rupu vodeničnog kamena. A to je bilo ne samo dangubno nego i opasno jer se dešavalo da pri obrtanju kamen dohvati pomeljare za ruke, pa ih izranjavi.
Jednog dana došao đavo Svetom Savi u vodenicu da vidi šta je napravio. Videvši kako je nezgodno što se žito iz vreća sipa rukama u rupu od kamena, pokazao je Svetom Savi kako će napraviti koš i čeketalo, pod pogodbom da mu se za to ustupi jedan dan u godini da bude njegov u vodenici.
Sveti Sava je pristao i odredio da Badnji dan pripadne đavolu. Zbog toga se đavoli često nalaze oko vodenice, smatraju da je to njihovo.
Na Badnji dan, pošto pripada đavolu, retko koji vodeničar čuva vodenicu. Štaviše, tog dana niko neće ni da melje žito. Veruje se da bi se vodeničarima i pomeljarima tada desilo neko zlo.
A Sveti Sava je znao zašto je đavolu odredio baš taj dan. O Božiću se smrznu reke, pa se ne može ni mleti, pa tako đavo nikad ne može uzeti ujam.
Нема коментара:
Постави коментар